Grad ZrenjaninRepublika Srbija
Skupštinagrada ZrenjaninaPetnaest godina od odlaska Vojislava Despotova
U ponedeljak, 19. januara 2015. godine, navršilo se petnaest godina od smrti pripovedača, dramskog pisca, esejiste i prevodioca, našeg sugrađanina Vojislava Despotova (1950-2000.).
Čuvajući uspomenu na velikog stvaraoca i jednog od najvažnijih nosilaca modernizacijskog duha književnosti na ovim prostorima, predstavnici Gradske narodne biblioteke "Žarko Zrenjanin" položili su cveće ispred spomen-ploče na kući Vojislava Despotova, u Vidakovićevoj ulici u Zrenjaninu.
Prema rečima pesnika Vujice Rešina Tucića, još od prve knjige, "Prvo tj. pesmina slika reči" (koju je objavila "Ulaznica" 1972. godine) Vojislav Despotov bio je na putu da napusti poeziju, a potom se više od četvrt veka opraštao od pesništva, pružajući svojim čitaocima i poštovaocima veličanstvena svedočanstva o tome.
U svakom delu koje je napisao, a pored poezije pisao je romane, drame i eseje, osećaju se damari savremenosti prožeti svešću o problemima moderne civilizacije i pripadanja svetu oko sebe. Bivajući uvek za korak ispred generacije stvaralaca kojoj je pripadao, često je nailazio na nerazumevanje, a čini se da je i danas njegovo delo tek delimično otkrivena teritorija koju srpska književnoteorijska i kritička misao treba da istraži. Zbog toga ne treba da čudi što ga je pomenuti prijatelj i učitelj nazvao "prvim srpskim vanzemaljcem". Iako ova sintagma može da zvuči neozbiljno, ona ukazuje upravo na poziciju Despotova kao nekog ko je istovremeno mit i neko ko raskrinkava mitove o književnosti koju je stvarala starija srpska književna tradicija.
Nastavljajući tako duh modernosti u srpskoj književnosti koji je jedan od najvećih doprinosa zrenjaninske knjževne škole čiji je osnivač bio Todor Manojlović, Vojislav Despotov je i u svom izdavačkom, uređivačkom i prevodilačkom radu otkrivao ono što i stasavajućim generacijama književnika u Srbiji služi kao uzor i podsticaj.
Despotovljevo pisanje je pesnička pobuna, uvek u odbrani života, uvek u prkošenju Zadatoj Meri Stvari, okamenjenim identitetima i kanonizovanim vrednostima. Ono je, kako to reče Teofil Pančić, prkosno bekeljenje smrti, ne kao biološkoj neminovnosti, nego kao oganizovanom državnom projektu, kao konačnici svih represija nad dragocenim Ljudskim – onim što je Vojislav Despotov bio i ostao.
